Dijagnostika malignih bolesti

Maligni tumori pretstavljaju vrlo raznovrsnu grupu bolesti, pa je za postavljanje precizne dijagnoze potrebno sprovesti niz različitih dijagnostičkih postupaka. Temelj svakog dijagnostičkog postupka jeste anamneza, dakle podaci dobijeni razgovorom s pacijentom. Na temelju tih podataka postavlja se hipoteza i traže novi podaci kako bi se hipoteza potvrdila ili odbacila.

Anamneza i fizički pregled temelj su dijagnostičkog postupka.

Anamneza

Anamnezom se prikupljaju podaci od bolesnika kroz razgovor. Beleže se podaci o bolesniku kao što su godine, pol, godište, zanimanje, bračno stanje i slično. Sledi razrada glavnog problema, tj. razlog dolaska, gde bolesnik zna vrlo dobro opisati vlastite simptome, sadašnje tegobe koje predstavljaju glavni ključ u postavljanju dijagnoze. Bolesnika treba slušati, podsticati, ali ne i sugestirati odgovore. Pažnju treba usmeriti i na porodičnu, socijalnu i epidemiološku anamnezu, jer ti podaci mogu upozoriti na nasledne poremećaje i moguće štetne učinke iz okoline. Bolesnika treba pitati o prethodnim bolestima i izloženosti radioaktivnom zračenju.

Funkcionalni status, tj. bolesnikova aktivnost, vredan je podatak, a danas se najčešće koristi skala opšteg stanja po Karnofskom izražena u procentima:


A – sposoban za normalnu aktivnost, nije potrebna posebna briga

100% normalna aktivnost

90% sposoban za normalnu aktivnost, manji simptomi i znakovi bolesti prisutni

80% normalna aktivnost s naporom, prisutni neki simptomi i znakovi bolesti


B – nije sposoban za posao, sposoban za život kod kuće, brine se za većinu sopstvenih potreba, potreban različit stepen pomoći

70% brine se za sebe, ali ne može obavljati normalne aktivnosti i normalno raditi

60% povremeno je potrebna pomoć, ali može se brinuti za većinu svojih potreba

50% zahteva znatnu pomoć i povremeno medicinsku brigu


C – nije sposoban za posao, sposoban za život kod kuće, brine se za većinu sopstvenih potreba, potreban različit stepen pomoći

40% onesposobljen, zahteva posebnu medicinsku pomoć i brigu

30% teško onesposobljen, potrebna je hospitalizacija, ali smrt ne preti neposredno

20% vrlo bolestan, nužna je hospitalizacija, potrebna je aktivna sistematska terapija

10% morbidan (umirući) bolesnik

0% mrtav


Fizički pregled

Fizički pregled u onkologiji trebao bi uključivati: palpaciju dojki, digitorektalni pregled, palpaciju svih limfnih čvorova, palpaciju testisa, štitne žlezde i vrlo detaljan pregled kože celog tela.

KONVENCIONALNA RADIOLOGIJA

Konvencionalna radiologija najčešće se koristi za prikazivanje primarnog ili sekundarnog tumorskog procesa koštanog tkiva, disajnog sistema i svih grudnih struktura.

Ti snimci rade se obično u dva smera: nazad – napred i sa strane, da bi se odredila tačna lokalizacija tumorskog procesa. Tumori probavnog trakta obavezno se prikazuju dvostrukim kontrastom što omogućuje analizu sluznice i razlikovanje benignog od malignog procesa, a upotpunjuje se endoskopskim metodama koje omogućuju uzimanje materijala za biopsiju i vizualizaciju tumorskog procesa. Mamografija je osnovna metoda za otkrivanje bolesti dojke koja omogućuje diferencijalnu dijagnozu različitih procesa.

Dijagnostika malignih bolesti

KOMPJUTORIZOVANA TOMOGRAFIJA

Kompjutorizovana tomografija (CT) metoda je prikazivanja preseka tela uz pomoć kompjuterske obrade podataka dobijenih rotirajućim rengenskim snopom, daje informacije o lokalizaciji i veličini tumorskog procesa i njegov odnos prema okolnim strukturama.

Od neprocenjive je važnosti u stepenovanju i praćenju bolesnika u onkologiji. Dijagnostička pouzdanost ove metode pregleda poboljšava se primenom kontrasnog sredstva. Pod kontrolom CT-a moguće je izvesti i funkciju tumorskog procesa s ciljanim uzimanjem materijala za citološku analizu.

Dijagnostika malignih bolesti

MAGNETNA REZONANCA (MRI)

Magnetna rezonanca (MRI) noviji je dijagnostički postupak u kojem se ne primjenjuju rengenski zraci, već se temelji na rezonanci vodonikovih jona u jakom magnetnom polju.

Telo, odnosno određeni organ koji se pregleda tokom snimanja nalazi se u statičkom magnetnom polju, a primenom radiofrekventnih talasa dolazi do pojave signala, koji se pomoću kompjuterskih programa pretvaraju u sliku. Na taj način dobijena slika omogućuje visoku diferecijaciju mekotkivnih struktura i krvnih žila, znatno bolju od CT-a. Daje bolje podatke o položaju tumora, proširenosti, granici između zdravog i bolesnog tkiva i naravi tumora. Prikaz pojedinih struktura poboljšava se intravenskom primenom kontrasnog sredstva. Kontraindikacije za primenu magnetne rezonance operacijski su ugrađeni metalni klipovi i slični materijali. MRI je metoda izbora kod dijagnostike tumora mozga, mekih tkiva i koštanih struktura.

Dijagnostika malignih bolesti

ULTRAZVUČNA DIJAGNOSTIKA (UZV)

Ultrazvučna dijagnostika – UZV (ehosonografija) temelji se na svojstvu određenih materijala da se deformišu kada se nađu u električnom polju i tada emituju ultrazvučne talase. Ta se pojava naziva piezoelektričnim efektom.

Pri prodoru ultrazvučnog talasa kroz bilo koje tkivo neminovno nastaje slabljenje njegove energije ili atenuacija. U ultrazvučnoj se sondi nalazi piezoelektrični pretvarač koji emituje i prima ultrazvučne talase. Ultrazvučni talasi iz tkiva izazivaju oscilovanje piezoelektričnog pretvarača, a električni naboj koji se na taj način proizvodi elektronički se detektuje, nakon čega se prikazuje na ekranu. Spektar indikacija za ultrazvučni pregled vrlo je širok: promene pljuvačnih žlezda, štitne žlezde, dojki, pleure, jetre, žučne kese, gušterače, bubrežne slezine, bešike, prostate, jajnika, testisa, limfnih čvorova i intraperitonealnih i retroperitonealnih prostora s nakupinama tečnosti. Uspeh primene ove metode ne zavisi samo od kvaliteta aparata nego primarno od veštine i znanja ultrasoničara. Danas se koristi i endoskopski ultrazvuk (EUZV), kojim je omogućena analiza zida crevnih organa i precizna vizualizacija tumorskog procesa. Ultrazvukom vođena ciljana biopsija žižnih promena omogućuje histološku potvrdu dijagnoze.

Dijagnostika malignih bolesti

ANGIOGRAFIJA

Metoda je rengenskog snimanja krvnih žila koristeći kontrastna sredstva uz fotografski ili kompjuterski prikaz.

Dijagnostika malignih bolesti

POZITRONSKA EMISIJSKA TOMOGRAFIJA (PET / PET CT)

Pozitronska emisijska tomografija (PET/PET CT) prikazuje metaboličku aktivnost tkiva i omogućuje razlikovanje zloćudnih od dobroćudnih tvorevina.

U tu svrhu najčešće se koristi analog glukoze – fluordeoksiglukoza (FDG) obeležena s izotopom (F-18). Taj radiofarmak se inicira intravenski u krvnu žilu bolesnika. Nakuplja se u ćelijama zavisno od njihove metaboličke aktivnosti, ali se, za razliku od obične glukoze, ne razgrađuje do kraja i na taj način šalje signal iz metabolički aktivnih ćelija. Pomoću posebnog detektorskog sistema (PET kamere) registruje se raspodela FDG u organizmu, a pomoću kompjutorskog sistema dobija se prikaz metaboličke aktivnosti tkiva celog organizma s mogućnošću tomografskog (slojevnog) prikaza.

Dijagnostika malignih bolesti

NUKLEARNOMEDICINSKA DIJAGNOSTIKA

Nuklearnomedicinska dijagnostika (scintigrafija) primenjuje se u dijagnostici, ali delom i u lečenju tumora. Temelji se na funkcionalnoj sposobnosti nekog tkiva ili ćelija da akumuliraju određeni radiofarmak.

Radiofarmak je spoj radioaktivnog izotopa nekog elementa i njime obeleženog nosača. Scintigrafijske metode u onkologiji dele se u dve grupe: prvu grupu čine dijagnostički postupci i u nju se ubrajaju scintigrafija skeleta, jetre, slezine, bubrega i mozga. Drugu grupu čine one metode koje se temelje na specifičnoj akumulaciji radiofarmaka u određenom tumoru te se danas koriste u otkrivanju limfoma, tumora jetre, neuroendokrinih tumora, tumora štitnjače, neuroblastoma i dr.

Dijagnostika malignih bolesti

MOLEKULARNA DIJAGNOSTIKA

Molekularna dijagnostika omogućava otkrivanje tumora u ranoj fazi bolesti ili osoba u kojih bi se tumor mogao razviti.

Tako je danas lančana reakcija polimeraze metoda koja se rutinski primenjuje u otkrivanju mutacija kod naslednih oblika raka (npr. BRCA 1 i BRCA 2 kod naslednog oblika raka dojke). DNA – čip tehnologija predstavlja novost u molekularnoj dijagnostici koja će u budućnosti, na osnovu analize genskog profila, moći predvideti prognozu i tok bolesti.

Dijagnostika malignih bolesti

LABORATORIJSKA DIJAGNOSTIKA

Laboratorijska dijagnostika pomaže nam u otkrivanju tumorskih markera i hormona, parametara čije su promene specifične za pojedine maligne bolesti.

Tumorski beleg je stvar čije je pojavljivanje povezano s nastankom ili rastom malignog tumora, a proizvodi ga sam tumor ili domaćin kao reakciju na njega. Tumorski markeri koriste se samo u praćenju toka bolesti, a u posebnim slučajevima i kao skrining testovi (PSA; AFP kod visokorizičnih grupa). Hormoni su takođe tumorski belezi poznati već više od pola veka, pa mogu poslužiti u otkrivanju i praćenju maligne bolesti.

Dijagnostika malignih bolesti

PATOLOŠKA I CITOLOŠKA DIJAGNOSTIKA

Patološka i citološka dijagnostika metoda su one kojima se do dijagnoze pokušava doći proučavanjem građe pojedinih ćelija u standardno obojenom razmazu.

Citološkom metodom pretrage razmaza tkiva, organa, izliva, tumora, sekreta i ekskreta dobija se uvid u izgled i strukturu pojedinih ćelija i njihovih sastavnih delova. Dve osnovne metode su aspiracijska i eksfolijacijska citodijagnostika. Takođe se primenjuju i citohemijske metode koje omogućuju selektivno prikazivanje pojedinih hemijskih materija (DNA, RNA, lipidi). Danas u citologiji i patologiji sve značajnije mesto imaju imunohistohemijske metode u kojima se primenjuju monoklona antitela.

Dijagnostika malignih bolesti

TUMORSKI MARKERI

Tumorski marker ili beleg je stvar čije je pojavljivanje ili porast koncentracije povezano s nastankom ili rastom malignog tumora, a proizvodi ga sam tumor ili domaćin kao reakciju na njega. Tumorske markere možemo pronaći u krvi, mokraći i/ili tkivu bolesnika s malignom bolešću. Prema mestu otkrivanja možemo ih podeliti na humoralne i celularne tumorske belege.

Celularni tumorski belezi zapravo su antigeni smešteni unutar tumorske ćelije ili na njenoj membrani, kao što je ćelijski beleg za leukemiju, receptori za hormone i faktor rasta, kao i molekularnogenetičke promene.

Humoralni tumorski belezi, o kojima će biti više reči, nalaze se u telesnim tečnostima zdravih osoba u neznatnim količinama, a koncentracija im raste kad ih tumor sintetizuje i otpušta u cirkulaciju, ali mogu nastati i kao odgovor domaćina na prisutnost tumora.

Koncentracija tumorskog belega odražava ravnotežu između njegovog stvaranja i uklanjanja iz organizma.

Idealni tumorski beleg trebao bi imati ove osobine:

  • apsolutnu specifičnost, tj. detektovanje samo kod osoba obolelih od određenog malignog tumora, a ne kod benignih bolesti i kod zdravih ljudi;
  • apsolutnu osetljivost, tj. otkrivanje već u početnom stadijumu, kad još nema kliničkih znakova bolesti;
  • organsku specifičnost, tj. da njegova prisutnost upućuje na organ zahvaćen tumorom;
  • korelaciju s tumorskom masom, tj. sa stadijumom i veličinom tumora;
  • posedovanje prognostičke vrednosti.

Svi do sada pronađeni tumorski belezi daleko su od navedenih kriterijuma, a imajući na umu veliku raznolikost malignih bolesti, verovatno nikada neće ni biti pronađeni.

U kliničkoj praksi treba imati na umu sledeće činjenice o tumorskim belezima:

  • povišena koncentracija tumorskih belega nije dovoljna za postavljanje dijagnoze maligne bolesti, mada može upućivati na njenu prisutnost; dijagnoza se postavlja samo histološkom analizom;
  • suprotno tome, normalna koncentracija tumorskih belega ne isključuje postojanje maligne bolesti nego samo znači da, ukoliko tumor postoji, najverovatnije ne proizvodi tumorski beleg;
  • zbog premale osetljivosti nemaju vrednost kao skrining testovi (screening), osim kod nekih izuzetaka (kalcitonin, PSA, AFP kod visokorizičnih grupa);
  • osnovna vrednost tumorskog belega je u praćenju toka bolesti i zato se moraju određivati serijski: pre, tokom i nakon lečenja.

Danas se u kliničkoj praksi koristi celi spektar tumorskih belega:

CEA ( karcinoembrijski antigen) jedan je od najpoznatijih i najpriznatijih tumorskih belega, mada nije ni tumorski ni organski specifičan. Reč je o onkofetalnom proteinu, po strukturi glikoproteinu, koji se normalno proizvodi za vreme fetalnog razvoja u gastrointestinalnom traktu i gušteračnom tkivu, odakle se luči u telesne tečnosti. Najveću vrednost ima određivanje CEA kod kolorektalnog karcinoma, zatim kod karcinoma gušterače, želuca, jetre, medularnog karcinoma štitnjače, dojke i dušnika. Često se određuje zajedno sa drugim tumorskim belezima, povećavajući time osetljivost za neke karcinome.

Najveću primjenu CEA ima kod kolorektalnog karcinoma, u kojem je, zavisno od proširenosti bolesti, povišen između 15-70%. Serumska koncentracija u proporciji je s tumorskom masom. CEA može biti povišen i kod nemalignih bolesti kao što su ciroza, pankreatitis, hepatitis, kolecistitis, upalne plućne bolesti. Pušenje takođe blago povećava stepen CEA. Konstantno povećanje stepena CEA upućuje na relaps (povraćaj) bolesti, što se klinički može manifestovati tek za nekoliko meseci. Najveća vrednost određivanja CEA jeste u praćenju bolesnika, odnosno ranoj detekciji relapsa bolesti nakon radikalne terapije te u proceni efikasnosti terapije.

CA 15-3 (karcinomski antigen 15-3) mucinu je sličan antigen čija fiziološka uloga do danas nije objašnjena. U serumu zdravih osoba nalazimo ga tek u malim količinama. Kao i većina tumorskih belega nije organospecifičan. Najveću primenu ima kod raka dojke, u kojem zamenjuje manje specifične i osetljive belege kao što su CEA i MCA. Kod lokalizovane bolesti osetljivost je testa prilično niska (20-28%), a proširenošću bolesti na područne limfne čvorove, te metastaziranjem u kosti i u viscelarne organe, ona raste, pa povišene vrednosti CA 15-3 nalazimo u oko 70% bolesnika. Koncentracija u serumu korelira s tumorskom masom. Povišene vrednosti nađene su i kod karcinoma pluća, kolona, gušterače, želuca, jetre, materice, jajnika. Može biti povišen i kod nekih dobroćudnih bolesti jetre i dojke. Najefikasniji je u praćenju dejstva terapije ili napredovanja bolesti.

CA 125 (karcinomski antigen 125) po svojoj je strukturi glikoprotein. Povišene vrednosti pronađene su u serumu trudnica, a normalan je sastojak amnionske tečnosti. Od malignih tkiva najviše ga ima u seroznom ovarijalnom adenokarcinomu, a zato je i najvažniji tumorski beleg za tu vrstu karcinoma (povišen je u više od 80% obolelih). Neka istraživanja pokazuju da ga je korisno određivati kao probirni beleg za karcinom ovarija (jajnika) kod postmenopauzalnih žena, jer su povišene vrednosti češće udružene s malignom bolešću nego kod žena u premenopauzi. Može biti povišen i kod nekih benignih bolesti (endometrioze, ovarijalne ciste), dok vrednosti u granicama normale ne znače da bolest ne postoji. Koncentracija CA 125 u serumu bolesnica s rakom jajnika zavisi najpre od patohistološke dijagnoze, stadijuma bolesti i od tumorske mase. Bolesnice sa seroznim cistadenokarcinomom jajnika imaju znatno veći nivo markera u krvi od onih s drugačijim dijagnozama. Povišene vrednosti mogu se otkriti s varirajućim stepenom osetljivosti kod karcinoma endometrija, cerviksa, dojke, pluća i gastrointestinalnog karcinoma. Kao što je slučaj s većinom tumorskih belega , i CA 125 ima najveću vrednost kao parametar praćenja toka bolesti i uspešnosti lečenja.

CA 72-4 (karcinomski antigen 72-4) po molekularnoj je strukturi glikoprotein, a u dijagnostici zloćudnih tumara znatno se razlikuje od karcinomskih antigena poput CEA, CA 19-9 ili CA 125. Nađen je u serumu obolelih od karcinoma želuca i kolona, a ne i pri benignim bolestima istih organa. Danas je on beleg izbora za karcinom želuca, a serumske vrednosti koreliraju sa stadijumom bolesti. Povišen je i kod mucinoznog ovarijalnog karcinoma, te zbog veće osetljivosti zamenjuje CA 125.

CA 27-29 (brest carcinoma –associated antigen) glikoprotein je prisutan na površini normalnih epitelnih ćelija. Kod bolesnica s karcinomom dojke pokazao je bolju osetljivost i specifičnost od CA 15-3. CA 27-29 povišen je kod jedne trećine bolesnica sa karcinomom dojke stadijuma I i II , a kod dve trećine bolesnica s poodmaklom bolešću (stadijum III i IV ).

AFP (alfa-fetoprotein), kao i CEA , po svojoj strukturi glikoprotein i pripada grupi onkofetalnih proteina. Stvara se tokom embrionalnog razvoja u jetri i u žumanjcanoj vreći fetusa, a budući da prolazi kroz placentu, normalan je sastojak u krvi trudnica.

U dijagnostici malignih tumora važan je za otkrivanje i praćenje primarnog karcinoma jetre i nekih malignih tumora zametnih ćelija gonadalnog ili ekstragonadalnog porekla (embrionalni karcinom, karcinom žumanjcane vreće ili endodermalni sinusni tumor). Kod hepatocelularnog karcinoma AFP je povišen u više od 80% obolelih, pa može poslužiti kao beleg probira kod rizičnih grupa (oboleli od hroničnog hepatitisa ili ciroze). Utvrđena je direktna veza između koncentracije AFP-a i stadijuma gore navedenih tumora. Drugi tumori s mogućim povišenim vrednostima AFP-a jesu: karcinom gušterače, želuca, žučnjaka, kolona, rektuma i metastaze u jetri. Blago povišene vrednosti mogu se naći i kod benignih bolesti kao što su hepatitis, ciroza jetre, Chronova bolest, polipoza creva.

CA 19-9 (karbohidratni antigen) prisutan je u serumu kao visokomolekularni mucin bogat ugljenim hidratima. U fetusu se stvara u epitelu želuca, jetre, gušterače, creva. CA 19-9 sastojak je mnogih mukoznih ćelija i njihov je sekretorni produkt. Kliničku važnost ima najpre kod karcinoma gušterače, u kojem postoji korelacija između koncentracije u serumu i veličine tumora. Kao sekundarni beleg može se određivati uz CEA povećavajući osetljivost za kolorektalni i gastrointestinalni karcinom. Koncentracije veće od 10.000 J/mL upućuju na hematogene metastaze. Umereno povišene koncentracije mogu se naći i u nekim benignim stanjima (cistična fibroza, pankreatitis, akutni hepatitis). Valja napomenuti da 7-10% populacije genetski ne može stvarati CA 19-9.

PSA (prostata-specifični antigen ili antigen specifičan za prostatu) tumorski je beleg za rak prostate i jedini je organospecifičan, što znači da ga ne nalazimo ni u jednom drugom tkivu osim u prostatičnom. PSA nije, međutim, i tumorski specifičan pa ga tako nalazimo u povišenim koncentracijama i kod benignih bolesti prostate (benigna hiperplazija prostate, akutni prostatitis). PSA je po svojoj građi glikoprotein, a fiziološka mu je uloga održavanje semene tečnosti u tekućem stanju, što omogućuje pokretljivost spermatozoida. PSA otapa gel-strukturu ejakulata delujući proteolitički.

PSA je jedini tumorski beleg koji se preporučuje određivati kao skrining test (screening) jednom godišnje kod muškaraca starijih od 50 godina, jer je njegova stepen u krvi zavisan od veličine prostate i o postojanju zloćudnog tkiva. Kod bolesnika s metastazama u kostima, nepoznatog primarnog tumora, određivanje PSA može imati odlučujuću dijagnostičku važnost.

Uzimajući u obzir da se stepen PSA povećava nakon 40. godine života, odgovarajućim referentnim rasponima izrađenim prema starosnim grupama dobila se veća specifičnost i osetljivost testa. Ima nekoliko razloga koji su odgovorni za povećan stepen PSA sa starenjem. To je povećanje volumena i permeabilnosti prostate pa se lakše propuštaju niskomolekularni glikoproteini kao što je PSA, a kod starije populacije su prisutnije i upalne promene. Možemo zaključiti da referentni raspon prema starosnoj dobi povećava osetljivost kod mladih, a specifičnost kod starijih muškaraca.

Stepen PSA u različitim starosnim grupama:

GODINE RASPON REFERENTNIH VREDNOSTI
40-49 0,0 – 2,5 ng/mL
50-59 0,0 – 3,5 ng/mL
60-69 0,0 – 4,5 ng/mL
70-79 0,0 – 6,5 ng/mL

Najpriznatija laboratorijska pretraga u dijagnostici raka prostate jeste slobodni PSA (fPSA od engl. free) i njegov udeo u ukupnom PSA, koji nam pomaže u razlikovanju bolesnika s benignom prostatičnom hiperplazijom od onih s rakom prostate.

Razvitkom imunohemijske metode za određivanje fPSA i izračunatim udelom fPSA u ukupnom PSA (fPSA/PSA) dobili smo pokazatelj za moguću diferencijalnu dijagnozu bolesti prostate. Izračunati odnos fPSA/PSA povećava osetljivost testa jer omogućuje otkrivanje većeg broja osoba s rakom prostate, posebno onih kod kojih stepen PSA nije prešao granicu od 4,0 ng/mL, i to čak nekoliko godina pre kliničkih znakova bolesti. Oboleli od raka prostate imaju manje količine slobodnog PSA u cirkulaciji, pa su time i njihovi odnosi manji, dok kod zdravih osoba i kod onih sa BHP-om (benigno povećanje prostate) to nije slučaj. Slobodni PSA ima najpre vrednost kao rani dijagnostički parametar i za skining testove. Kod dijagnostikovanog raka prostate kod kojeg se prati tok bolesti i uspešnost terapije treba određivati ukupni PSA u određenim vremenskim intervalima.

Hormoni kao tumorski belezi

Hormoni su priznati tumorski belezi već više od pola veka. Stvaranje hormona u malignoj bolesti dešava se na dva različita načina. U prvom slučaju hormone proizvodi u povećanom obimu endokrino tkivo, koje ih i inače stvara. U drugom slučaju stvaraju ih tkiva koja ih normalno ne proizvode. Reč je o ektopičnome stvaranju, odnosno o paraneoplastičkom sindromu. Na primer, adrenokortikotropni hormon (ACTH) normalno proizvodi hipofiza, ali se može stvarati i u tkivu mikrocelularnog karcinoma pluća.

HCG (humani korionski gonadotropin) je glikoprotein kojeg stvaraju trofoblastične ćelije posteljice tokom trudnoće. Povišene vrednosti HCG-a nalazimo u serumu trudnica, trofoblastičnim tumorima i u tumorima zametnih ćelija, najpre kod neseminoma. Kod bolesnica s trofoblastičnim tumorima HCG je povišen u 100% obolelih, dok je kod tumora testisa embrionalnog porekla povišen u 70% bolesnika. Kod seminoma je reč o 5-10% bolesnika. HCG je naročito koristan tumorski beleg u prepoznavanju osoba s trofoblastičnim bolestima, a zajedno s AFP-om i u otkrivanju embrionalnog karcinoma testisa. HCG ne prelazi krvno moždanu barijeru, pa njegov nalaz u cerebrospinalnoj tečnosti upućuje na postojanje moždanih metastaza. Poluvek serumskog HCG-a otprilike je 20 sati, a nakon uklanjanja tumora očekuje se ubrzani pad koncentracija. Polagani pad ili perzistirajuće vrednosti znak su postojanja rezidualnog tumora.

KALCITONIN je polipeptid što ga proizvode parafolikularne ili c-ćelije štitnjače. Normalno se stvara kao odgovor na povišene koncentracije kalcijuma u cirkulaciji. Inhibira otpuštanje kalcijuma iz kostiju i tako smanjuje njegovu serumsku koncentraciju. Povišene vrednosti kalcitonina udružene su s medularnim karcinomom štitnjače. Kod asimptomatičnih članova zahvaćene porodice može se, određivanjem kalcitonina kao skining testom, otkriti mikroskopska maligna bolest. Nivo kalcitonina korelira s proširenošću bolesti.

ACTH (adrenokortikotropni hormon) proizvode kortikotropne ćelije prednjeg češnja hipofize. Još je 1928. godine opisan bolesnik s mikrocelularnim karcinomom pluća koji je pokazivao simptome viška kortizola. Danas je poznato da manji broj te vrste karcinoma može producirati pro-ACTH, prekursor ACTH, koji ima imunoaktivnost ACTH, dok mu je biološka aktivnost 5%. Povišene serumske vrednosti mogu poticati iz hipofize ili iz ektopičnog izvora. Izrazito visoke vrednosti upućuju na ektopični izvor. Povišene vrednosti nalazimo i kod karcinoma gušterače, dojke, želuca, kolona, nekih benignih bolesti, kod depresije, hipertenzije, stresa i dijabetesa. Vrednost ACTH kao parametra praćenja terapije nije dokazana.

SEROTONIN je bioaktivni amin ( 5-hidroksitriptamin), a oksidativnom deaminacijom nastaje 5-hidroksiindoloctena kiselina (5-HIAA) koja se izlučuje mokraćom i čija se koncentracija određuje u 24-satnom urinu. Povećanje koncentracije serotonina nalazimo kod karcinoida, u kojem se stvara ektopično i izlučuje u cirkulaciju. Nalaz visoke koncentracije 5-HIAA u urinu potvrđuje dijagnozu.

KATEHOLAMINI (dopamin, noradrenalin, adrenalin) nastaju hidroksilacijom i dekarboksilacijom aminokiselina fenilalanina i tirozina. Visoki nivoi kateholamina kao i njihovih metaboličkih proizvoda u urinu (metanefrini i VMA, engl. vanillylmandelic acid ) nalaze se kod bolesnika s neuroblastomom i feokromocitomom.

STEROIDNI HORMONI, normalni hormoni kore nadbubrežne žlezde, jajnika i testisa mogu biti upotrijebljeni kao tumorski belezi u slučaju neoplazmi tih organa.

Dijagnostika malignih bolesti
Dijagnostika malignih bolesti